Nastanak prvih razglednica vezuje se za Parisku izložbu 1889. godine, na kojoj je bio predstavljen Ajfelov toranj. Domaća, ali i strana literatura pominje ime geodetskog oficira Petra Manojlovića, koji je 6/17 maja 1871, god. iz Beča poslao u Sombor prvu štampanu razglednicu. Međutim, razglednice su privatna inicijativa i njihova pojava nije vezana za određen datum, niti za zvaničnu odluku državnih organa. Podatak ko je dizajnirao, odštampao i poslao prvu razglednicu ostao je sporan do danas.
Prve razglednice u Srbiji nastale su 1895. godine, kada ih je objavila knjižara Velimira Valožića u Beogradu, sa motivima Pogled na Kalemegdan sa Save, Pozorište i novi konak. Srpski fotograf Milan Jovanović (Vršac, 1863 – Beograd, 1944) zaslužan je za najvrednije serije beogradskih razglednica. Međutim, za prvu pionirsku (najstrariju) beogradsku razglednicu ipak možemo uzeti onu sa motivom nekadašnjeg hotela Žirovni venac, a koja je do sada u nekoliko navrata viđana na stranim aukcijama. Jedna, ako ne i najstarija od njih je putovala 29. aprila 1890. godine iz Beograda za Beč i ona se nalazi u privatnoj zbirci Borisa Belingara (Kasina). Takve razglednice su se štampale i u Evropi u drugoj polovini XIX veka, a jedna od njihovih karakteristika je mali deo koji zauzima crtež na aversnoj strani razglednice.
Posle Prvog svetskog rata razglednice izdaje veliki broj izdavača, neki od ranijih nastavljaju sa radom, ali se pojavljuju i novi. Neki od izdavača iz tog perioda su knjižare Mite Stajića, Gece Kona, Rajkovića i Ćukovića. Među prvim firmama koje su izdavale serije razglednica od 1919. do 1929. godine su „Lj. Paler”, Umetnička galerija Beograd, Aero-klub SHS, „Grafija”. Na razglednicama raznih izdavača javljaju se snimci Beograda iz aviona. I dalje dominiraju objekti, pogled na grad sa reke, Beogradska tvrđava, kao i prostorne celine.
O dosta lošem stanju u domaćoj arhivskoj struci uglavnom je manje poznato široj javnosti. Pored nekoliko napisa u medijima u vezi sa donošenjem zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti i njegovoj primeni, zatim sporadičnih informacija o velikom obimu nesređenosti arhivske građe (što je ujedno i glavna prepreka ka svim dugoročno posmatrano strategijama i projektima digitalizacije), te izveštaja sa događaja i izložbi uglavnom protokalarnog karaktera, veće prisustvo arhivskih tema u javnoj sferi uglavnom je omogućeno stihijskim objavama na društvenim mrežama od strane zaposlenih u arhivskim ustanovama. Oni, kao i ostali građani zainteresovani za prikupljanje i korišćenje pisanih i drugih izvora iz prošlosti i razvitak arhivistike i arhivske službe u Republici Srbiji imaju mogućnost delovanja preko Arhivističkog društva Srbije, koga predstavljaju i zastupaju predsednik društva i sekretar, a o čijem delovanju šira javnost može da se informiše na prvom mestu putem veb sajta Udruženja. Prema dostupnim informacijama, za izradu sajta i njegovo ažuriranje je zadužena Slobodanka Cvetković iz Istorijskog arhiva Požarevac, a kao članovi uredništva sajta su još navedeni i Zorica Netaj (Istorijski arhiv Beograda) i Mirjana Dimitrijević (IA Leskovac). Urednica Slobodanka Cvetković sajta je takođe stručnoj javnosti poznata i kao osnivač i urednik veb sajta i fejsbuk stranice Arhivistika. Upravo u činjenici da ista osoba uređuje i vodi veb prezentaciju zvaničnog Udruženja arhivskih radnika Srbije je sadržana i mogućnost zabune i zloupotrebe, koja se očigledno dogodila i u pozivu na potpisivanje Saopštenja vezanog za iskazivanje podrške „pojedninih arhivskih radnika” zahtevima za „normalno društvo”, a koju sam primio preko vajber poruke u petak 7. februara 2025. godine. Naime, privatni sajt i fejsbuk stranica nemaju apsolutno nikakvu nadležnost niti pravo da se oglašavaju u ime arhivskih radnika Srbije, tj. i u moje ime, naročito zbog načina svoga delovanja, koji se u nekim slučajevima nesrećno susreće sa manirom vesele Monti Pajton družine, a o čemu će takođe biti reči kasnije. Ovde samo treba napomenuti da se kolektiv Arhiva u kojem sam zaposlen već ranije putem sindikalne organizacije oglasio 23. januara 2025. godine u vezi sa obustavom rada i kroz podršku studentima koji zahtevaju rad institucija kroz striktnu primenu zakona.
O amaterizmu i aljkavosti incijatorke i inicijatora, odnosno prve među potpisanima u već pomenutom Saopštenju rečito govori i činjenica da je objava u kojoj se, pored ostaloga, potpisani zalažu i za „društvo u komе su profеsionalni i stručni intеrеsi, znanjе, čast i odgovornost iznad svakе idеološkе i političkе pripadnosti, iznad svakog finansijskog ili bilo kog drugog ličnog intеrеsa” puštena „u etar” u više navrata, jer nestrpljivi na lajk, nisu mogli da sačekaju da im se jave svi zainteresovani (ali i u upecani u nenadležnu skupinu). Tako su se pojedine kolege naknadno pridružili inicijativi da „ukoliko žele da se pridruže, daju potvrdu viber porukom ili na mejl slobodankasasa@gmail.com”, a da to čak niko nije ni registrovao. Inače, identična mejl adresa je navedena i kao zvanična adresa za komunikaciju, kako na sajtu, tako i na fejsbuk stranici pod imenom Arhivistika, dakle privatan nalog na privatnom sajtu i propratnoj stranici. Osim toga, kao svrhu sajta Arhivistika koji zvanično postoji od februara 2011. godine autorka u impresumu navodi da je to uspostavljanje komunikacije između arhivista u Srbiji i u regionu, kao i da je otvorena za originalne naučne, pregledne i stručne radove, prikaze knjiga, serijskih publikacija, veb sajtova i dr. No, ne lezi vraže, kada se ode na fejsbuk stranicu Arhivistika, tamo u ogromnoj meri preteže nepregledni niz objava prenesenih sa drugih mesta, tj. objavljenih na drugim nalozima i stranicama, dakle tipična kontaminacija i distorzija od kojih smo već svi počeli ozbiljno da se gušimo i teško da dišemo.
Na kraju, moram da istaknem da lično ne mogu previše zameriti koleginicama i kolegama koji nasedaju na ovu vrstu podvale od strane priučenih kolega koji pokušavaju da popune zjapeći prostor neadekvatnim sredstvima. Naime, veoma moguće da bih i sam bio među njima da nisam imao tu sreću da još 2013. godine ugledam praktično plagijat svog rada potpisan od strane Slobodanke Cvetković objavljen u zborniku radova sa naučnog savetovanja u Radencima u Republici Sloveniji, gde je dotična prezentovala rad pod nazivom Web 2.0 alati – Blog i Facebook u službi arhivstike i arhiva. Naime, pored toga što naslov ne odgovara sadržaju rada, koji se zapravo bavi promocijom autorkinog bloga, tj. sajta Arhivstika, uvodni deo koji problematizuje temu je gotovo preuzet iz mog rada Arhivi i ”Web 2.0” okruženjeobjavljenog u 19. broju časopisuIstorijska baština iz 2010. godine. Autorka koja na naučnom savetovanju prijavljuje rad sa gotovo identičnom temom kao moj prethodno objavljeni rad na koji se u jednoj fusnoti doduše i poziva, trebala bi da zna šta je to originalni naučni rad, odnosno da je to rad koji pruža do tada nepoznate naučne činjenice i saznanja koja predstavljaju doprinos za nauku. Autorka očigledno ima mnogo bolji instinkt za šerovanje tuđih rezultata rada, kao i za predvođenje poziva za peticiju u ”zahtevima za normalno društvo”.
Ovo je bio moj skromni doprinos borbi za pravednije društvo ukazivanjem na ozbiljnu zloupotrebu Arhivističkog društva Srbije od strane pojedinih lica.
Danube Swabian History, 25 Feb 2021, <https://www.dvhh.org/history/> (17. I 2025).
U složenom mozaiku etničkih grupa koje su nastanjavale područje dunavskog basena jugoistične Evrope sve do polovine 20. veka važan deo pripada grupaciji Podunavskih Nemaca, koji su na ove prostore doseljavani počev od proterivanja Turaka u 18. veku. Veb sajt posvećen istoriji Podunavskih Švaba na mreži je prisutan još od 2003. godine, a s obzirom na to da je nastao kao rezultat prethodne komunikacije na diskusionim listama o porodicama poreklom iz Banata, zadržao je izgled glasila amaterskog udruženja. Ubrzo se ovom projektu pridružilo više pojedinaca sa koordinatorima pretežno lociranim u SAD. Nakon višekratnih izmena, tokom više od dve decenije aktivnosti, današnja prezentacija akcenat stavlja na sadržaje posvećene istoriji ove etničke grupe. Tekstovi u html formi i obogaćeni fotografijama su primarno razvrstani prema vekovima, počevši od 18. veka, preko 19. i 20. veka, zaključno sa tekstovima i fotografijama nastalim posle 2000. godine. Ostale sekcije zastupljene na sajtu prvenstveno se tiču etničkih promena u Evropi od 1944. do 1948. godine, proterivanju i sabirnim logorima za pripadnike nemačke manjine u Jugoslaviji. U poseban odeljak svrstani su prikazi o publikacijama koje su posvećene ovoj temi. Intelektualni napor uložen u kreiranje sadržaja dostupnog na ovom sajtu autori su delom zaštitili ukidajući mogućnost kopiranja sadržaja desnim klikom miša, a na dnu svake stranice je postavljena informacija o datumu poslednjeg ažuriranja. Kao dodatak velikom broju tekstova, prezentacija sadrži i dosta korisnih istorijskih mapa. Osim toga, na sajtu je postavljen i baner ka srodnoj prezentaciji u kojoj su predstavljena pojedinačna naselja Podunavskih Švaba smeštena u šest područja koja su bila deo Austrougarske do 1918. godine
Hoover Institution Library & Archives, Russia Abroad Digital Collection, <https://radc.hoover.org/?a=p&p=about&e=——-en-10–1–img——-> (14. I 2025).
Istraživačima istorije ruske emigracije, prve masovne političke emigracije savremenog doba, od kraja 2024. godine na raspolaganju je još jedan važan digitalni resurs. Кolekcija digitalizovanih novina ruske dijaspore (1917–1992) Biblioteke i arhiva Huverovog instituta trenutno sadrži preko pola miliona stranica iz pedeset četiri publikacije koje potiču iz zemalja domaćina u kojima su se nastanili ruski emigranti i formirale izbegličke zajednice. Imajući u vidu da se posle 1920. godine preko dva miliona ljudi razvejalo po Evropi i svetu, formirajući jedinstvenu društvenu grupu „Zagranične Rusije”, digitalni korpus ruskih izbegličkih novina, pretraživ prema naslovu, zemlji, mestu i datumu objavljivanja, svakako predstavlja vredan poduhvat. Digitalna kolekcija novina koja obuhvata kako glavne dnevne publikacije, tako i političke, vojne, kulturne, književne i druge publikacije, u svom konačnom obliku planira da obuhvati tri stotine naslova iz tridesetak različitih zemalja. Zbirka je većim delom u formi otvorenog pristupa, dok je samo za pojedine sadržaje ograničen pristup zbog ugovora o autorskim pravima. O tome da je izbeglička svakodnevnica nametala različite potrebe za informacijama svedoči i podatak da je samo u Kraljevini Jugoslaviji u međuratnom periodu izlazilo preko dve stotine novina i drugih periodičnih publikacija na ruskom jeziku. Istina, retka od ovih izdanja su uspevala da požive duže od godinu-dve. Za sada je na ovom mestu sa jugoslovenskog prostora dostupna jedino kolekcija lista Ruski glas (Russkiй golos), koji je izlazio nedeljno u Beogradu od 1931. do 1941. godine.
Дигитална библиотека на Република Северна Македонија, <http://www.dlib.mk/> (15. I 2025).
Digitalna biblioteka nacionalne i univerzitetske biblioteke Severne Makedonije „Sv. Kliment Ohridski” iz Skoplja putem posebnog portala omogućava pristup različitim bibliografskim sadržajima u digitalnom obliku. Glavni odeljak sajta Kolekcije sadrži materijal izlistan azbučnim redom, raspoređen u nekoliko celina: arheografija (stare i retke knjige, staroslovenski rukopisi), audio knjige (priče za decu), Blažo Koneski, Digitalna italijanska biblioteka Severne Makedonije, razglednice Makedonije pre 1946, zbirka retke periodike (22 naslova), časopisi (za sada samo Makedonka: glasilo AFŽ-a Makedonija), zbirka doktorskih i magistarskih radova, izveštaja naučnoistraživačkih projekata, kartografija (planovi i skice, stare i retke karte), likovna zbirka (grafike, crteži), muzička zbirka, opšti fond. Prerastavši u Digitalnu biblioteku Makedonije 2013. godine, portal je na nacionalnom nivou otvorio vrata i za druge institucije da se uključe u proces digitalizacije uz značajno manje troškove, jer u nacionalnoj biblioteci „Sv. Kliment Ohridski” preuzimaju odgovornost za digitalizaciju retke bibliotečke građe, hostovanje i održavanje sadržaja i kreiranje metapodataka. Stručna obrada digitalizovanog materijala uz korišćenje važećih međunarodnih standarda i upotreba naprednog softvera za opis arhivske građe svakako zahtevaju značajniji radni angažman, stoga je za očekivati da bi se ova organizovana kolekcija u narednom periodu mogla dodatno obogatiti novim materijalima.
Helmut Walser Smith, Digital maps and documents of the Holocaust, 2021, <https://www.digitalholocaustmaps.org> (13. I 2025).
Helmut Walser Smith, German History Maps, The Essential List, 1500-2000, May 5, 2023, <https://storymaps.arcgis.com/stories/7a72c517c20a46c8a27804498478ecb8> (13. I 2025).
Istoričar Helmut Valser Smit je profesor moderne nemačke istorije na američkom Univerzitetu Vanderbilt, a svoja akademska interesovanja je usmerio na izgradnju fenomen izgradnje nacije i nacionalizam, istoriju kartografije, religijsku istoriju, istoriju antisemitizma, istoriju holokausta, onlajn obrazovnе rеsursе itd. Autor je sajta ,,Digitalne mape Holokausta” gde je inkorporirao i predstavio digitalne mape i materijal relevantan za istraživanje holokausta, prevashodno namenjen učenicima i studentima. Glavna karakteristika sabranog materijala je da pored ostalog sadrži mnoštvo veza ka drugim stranicama na mreži, a profesor Valser Smit je takav pristup primenio u kreiranju i drugih veoma korisnih materijala i resursa, poput stranice ,,Nemačka istorija u mapama 1500–2000”, dostupnu korisnicima pod licencom CC 4.0 (Attribution-NonCommercial 4.0 International). Osim počеtnе stranicе sajta ”Digitalne mape Holokausta”, koja sadrži uvodni banеr sa tеkstom i mapu prеzеntacijе sa mogućnosti za ulazak u nеku od pоnuđеnih tеma, sav ostali matеrijal na obе prеzеntacijе jе zapravo gеnеrisan i organizovan upotrеbom softvеra ArcGIS Online. Ova tеhnologija jе osmišljеna da intеgrišе i povеzujе podatkе kroz kontеkst gеografijе, u okviru povеzanog i kolaborativnog vеb gеografskog informacionog sistеma (GIS). Upotrеba komеrcijalnog softvеra kompanijе Esri uslovila jе da ovi obrazovni rеsursi budu pohranjеni na posеbnom domеnu i uz nеka ograničеnja, poput nеmogućnosti prеuzimanja mapa i upotrеbe dеsnog klika miša u pojеdinim slučajеvima.
The Persecution of Jews in the Third Reich / Jewish Museum in Berlin, with “Topographie der Gewalt”
Истраживање историјата виле Катарине Касидолац је подржала амбасада Краљевине Норвешке у Београду
О аутору архитекти: Владислав Владисављевић је рођен 1905. године у Београду. Основну и средњу школу је похађао у Београду и Нишу. Потом, одлази у Француску где на Лицеју де Нис (Liceu de Nice) завршава четири разреда гимназије. Матурирао је 1923. године у Београду. Дипломирао је 1930. године на београдском Техничком факултету. У периоду 1931-1932. године борави у Немачкој, где код професора Бруна Паула (Bruno Paul, 1874, Seifhennersdorf, Germany – 1968, Berlin, Germany) сарађује на пројектовању и уређењу грађевина и ентеријера. Вративши се у Београд, најпре ради у предузећу „Лабор“, а по положеном државном испиту, 1933. године започиње самосталан креативни рад на пројектовању објеката од којих издвајамо реализације: Кућа браће Владисављевић, Господар Јевремова 57 (1936), стамбена зграда за ренту Јелице Штеклин Рош у Бирчаниновој улици 28б, (1938), стамбена зграда за ренту Данила Николића у Будимској улици 5 (1935) и Цвијићевој улици бр. 125 (1940), зграда Спасићеве задужбине у Кнез Михајловом улици 19 (1939). Од породичних вила које се граде у елитним резиденцијалним зонама Београда, Дедиње и Сењак, издвајамо поред Виле Кaсидолац и кућу Јеле Бајлони у Ужичкој улици 20 (1932), кућу Божане Бајлони у улици Сање Живановића 12, кућу Ане Божовић у улици Сање Живановића 14 (1937) као и кућу Милорада Дивјака у булевару Мира 27 (1939). Владисављевић је такође пројектовао и кућу Николе и Владислава Пашића (синови Катарине Касидолац из првог брака са Радом Пашићем) у Крунској 10 (1937).
Утицаји на архитектуру аутора – од сунца Медитерана до осећаја „Краљевског“
Већ у периоду школовања, архитект Владислав Владисављевић боравио је у медитеранској Ници где је имао прилику видети отменост, једноставност приморске архитектуре, складне силуете кровова и фасада поднебља овог лучког и туристичког града, али првенствено монденског сјаја европске класе која се еманциповала у првим годинама после Првог светског рата. Увек тражећи нове инспирације, усавршавање и студирање архитектуре разних поднебља и култура, биле су мотив за путовање у Италију, Француску, Шпанију, Немачку, Грчку, Турску. Од античких, средњовековних наслеђа градова и споменика архитектуре и урбанизма, декоративних елемената и ентеријера до модернистичких схватања обликовања фасаде и функционалне организације простора, архитект Владисављевић је рефлектовао ово искуство у свом ауторском изразу, првенствено на врло смелој комбинацији утицаја епоха антике, ренесансе, готике и викторијанске градске архитектуре са модернизмом „белих“ чистих површина. У временском и културном контексту, период пројектовања и градње вила подударао се и са појавом и феноменом џез музике, плеса, звучног филма и првог таласа холивудског гламура, европске аванграде, уметничких окупљања, изложби, тако да су ови фини уметнички тонови уткани у отменост стамбене архитектуре аутора.
Kонструкција и инжењерски аспект градње виле Касидолац
Вила Катарине Касидолац, Толстојева 15, око 1938, Музеј града Београда
Конструктивне карактеристике објекта веома су специфичне и иновативне у одређеним елементима архитектонског инжењерства. Вила је фундирана на бетонским темељима тзв. темељним бетонским тракама испод носећих зидова од опеке ширине 38 цм што је била пракса зидања у смислу димензија опеке у том периоду. Зидови приземља и спрата су рађени у цементном малтеру (статички и сеизмички стабилнијем, док су подрум и помоћни делови куће урађени у продужном или кречном малтеру). Да би се добила илустративна и живописна пластика фасаде, урађена је традиционалним грубим набацивањем продужног малтера у фракцији са крупнијим каменим гранулатом. Након тога урађено је кречење фасаде да би се потом по идеји архитекте приступило апликацијама грубим ломљеним каменим елементима (по угловима зграде) чиме се добила жељена рустичност фасаде и камена, посебно да би се уклопила са јаким потпорним каменим зидовима ограде саме катастарске парцеле. Највећа иновација у инжењерском смислу је употреба армирано бетонског међуспратног носећег система „Хербст“ који је по статичком прорачуну омогућио веће распоне, а који је био постављен између позиција армирано бетонских греда и подвлака над носећим елемeнтима (зидовима). Ентеријерска обрада унутрашњих зидова у приземљу рађени су пo традиционалном начину Калће Векио (итал. Calce Vecchio) кога карактерише тзв. грубо наношење малтера, док су на спратовима малтерисани глатко. Столарија, дакле прозори и врата су урађени од храстовине у природној боји дрвета. Подна обрада у холовима је од камена, у трпезарији од фино сложене орнаментисане опеке, док су у кухињама, купатилима и тоалетима са мокрим чворовима урађена керамика. Завршна обрада главних степеница хола су обложене природним каменом, а помоћна степеништа од вештачког камена. Кровна конструкција је урађена од тесане дрвене грађе, а кровни покривач је типа: ћерамида. Решеткасти елементи од кованог гвожђа су декоративног карактера.
О Вили Катарине и Драгомира Касидолац
Најсликовитији пример фузије архитектонских стилова и елемената фасадне обраде и функционалне просторне организације модернизма налазимо у вили Касидолац у Толстојевој улици, која је према одобреном плану од 23. октобра 1937. године, зидана од 10. новембра 1937, а довршена 26. октобра 1938. године.1 Клијент је био министар Драгомир Касидолац (1888-1939)2 и његова супруга Катарина (1894-1994)3, што је веома битно са обзиром на дипломатску активност клијента који је боравио у периоду 1937-1939. на месту амбасадара Краљевине Југославије у Уједињеном Краљевству. Ова политичка конекција са енглеском културом рефлектована је и на организацију куће ословивши у оригиналној пројектној документацији раскошни салон као „Living room“, двоетажни, слободни простор ентеријера као примарни део разуђене групације функционалних зона резиденцијалне виле.
Сваки сегмент оригиналне пројектне документације је дат на засебном листу. Тако се на једном листу налази основа подрума, чији садржај су, између осталог, чинили и подрум за вино, остава за намирнице и котларница.4
У зони приземља су смештене поред Living room-а, господинова соба која је уједно имала и функцију радне собе. Салон и трпезарија поседују директан излаз у патио, односно на терасу, који је дефинисан аркадним тремом. Степениште са декоративном оградом из дневне собе води на галерију, која омогућава да дневна соба добије двоструку висину, чиме се истиче сугестивност ентеријера. Простори приватних просторија се деле на одвојене зоне спаваћих соба за децу и одвојених спаваћих соба за господина и госпођу Касидолац које представљају специфичност зоне комфора и интиме карактеристичне за више класе европског и викторијанског џет сета. Боравак у Уједињеном Краљавству могао је допринети овој социолошкој посебности у просторној организацији резиденције.
ИАБ, ОГБ, ТД
Архитектонски обликовни концепт се заснива на идеји рустичности и декоративности стилских елемената, готике и романике и византијске уметности: третман прозорских отвора, стубова са украшеним капителима на флоралним мотивима, употреба природног камена као материјала на фасадама примењени су на стилским постулатима модернизма, у првом реду белим чистим фасадним површинама на којима аутор уводи елементе приморске архитектуре (дрвене шкуре, сенила, зеленило) Имплементација појединачних архитектонских елемената средњовековне архитектуре кући даје романтичарски, али и монденски, гламурозни контекст грађанске класе 30-их година XX века. Сведена декоративна пластика је у највећем делу концентрисана у зони отвора. Специфичан архитектонски елемент уређења дворишта представљају камене зид-ограде, фонтана и наткривени правоугаони патио (летњиковац – трем) на колонади стубова као директној реминисценцији на средњовековне манастирске клаустре и архитектуру перистила у грађанским вилама античког Рима. Уосталом, грациозност викторијанских енглеских кућа, лепршавост тосканских сеоских и медитеранских вила рафинисано су увезани са домаћом етно традицијом Балкана.
Стицајем околности ни Драгомир ни Катарина Касидолац неће имати прилике да користе ову грађевину за свој животни простор. Драгомир је преминуо након кратке и изненадне болести 13. јуна 1939. у Швајцарској, где је премештен пред смрт након вршења дипломатске службе у Лондону. Катарина Касидолац са синовима из претходног брака, Владиславом и Николом Пашићем, прелази у кућу у Крунској 10, коју је такође пројектовао архитекта Владимир Владисављевић за Драгомира Касидолца, односно за синове Катарине Касидолац. Зграда у Крунској 10 је грађена и довршена истовремено са вилом у Толстојевој 15, током 1937, и 1938. године. У овој кући у Крунској улици Катарина Касидолац ће живети скромно и повучено дуги низ година након завршетка Другог светског рата. Умрла је у стотој години 1994. године. Након смрти Драгомира Касидолца, према сачуваној архивској грађи у Архиву Југославије5, Катарина Касидолац је вилу у Толстојевој 15 издавала у закуп „искључиво страним амбасадама”, а познато је и по којој цени. На дан 1. септембра 1939. године зграда је издавана у закуп за суму од 96.000 динара годишње, односно 8.000 месечно.6 Према податку из телефонског именика Београда за 1941. годину, у вили је те године било смештено бразилско посланство. Треба рећи да постоје индиције да је Катарина Касидолац објекат пре рата издавала и другим амбасадама (АЈ, 180, К3. Председник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ Александар Вучо, Отсеку за станове ИНО Београда са бр. 301, од 2. VIII 1946).
Трагове тешких и турбулетних година у Београду за време нацистичке окупације током Другог светског рата наилазимо и у вези са судбином виле Касидолац. Познато је да су током окупације припадници немачке полиције безбедности, одељење VI (BdS – Gestapo) становали у појединим вилама на Дедињу. Међутим, не можемо са сигурношћу тврдити да ли је и ко од припадника разних служби немачке војске боравио у вили. Оно што поуздано знамо је да ће Генерал Франц Нохјаузен, генерални опуномоћеник за привреду на територији Србије, из виле на Топчидерском брду отуђити низ скупоцених предмета за потребе опремања свога дворца у Банату у Српској Црњи, а нешто је пренео и у вилу инжењера Александра Ацовића у Румунској улици, у којој је једно време боравио. Према изјави Катарине Касидолац датој после рата, Нојхаузен је са својом супругом из виле у Толстојевој 15, у дворац у Српској Црњи однео осам персијских тепиха који су имали ушивена имена Катарине Касидолац, затим орман-библиотеку, скупоцене слике, други намештај и покућство.7
Док ће се несталим скупоценостима из виле у Толстојевој улици Катарина Касидолац бавити након ослобођења, за време окупације, коју је провела у Крунској улици, она је попут многих других суграђана време проводила у страху за животе своје деце, синова Николе и Владислава. Тако је на саслушању у одељењу Специјалне полиције 13. априла 1943. године затичемо како извештава окупационе власти о њиховом нестанку. Наиме, том приликом изјављује како се старији син Никола пред Божић претходне године није вратио кући са пословног пута за фирму „Шел” у унутрашњост, већ се само јавио картом неколико дана након напуштања Неготина, у којој је мајци поручио да буде храбра, јер се он неће враћати и да је са својом канцеларијом већ све уредио. Две године млађи син, двадесетдвогодишњи Владислав, 31. марта 1943. такође је без најаве нестао након што је провео уобичајени радни дан у канцеларији „Бор” у палати Риунион. Катарина том приликом изјављује да о нестанку синова није раније известила јер се надала њиховом повратку.8 Из каснијих изјава Николе Пашића млађег сазнајемо да су синови Катарине Касидолац по окупацији приступили обавештајној служби Драже Михаиловића, а да су на тавану куће у Крунској улици правили тајне радио станице.9
После ослобођења Београда у Другом светском рату од стране јединица Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије октобра 1944. године, у вили у Толстојевој улици су током 1945. и 1946. године становали чиновници совјетског и руског филмског студија „Мосфилм”, једног од највећих филмских студија у то време. Они су овде боравили током реализације подухвата снимања првог играног филма о тек завршеном рату у Југославији. Био је то играни филм У планинама Југославије (В горах Югославии), кога је режирао Абрам Ром, према сценарију Георги Мдиванија. Забележено је да је руској екипи тада био прикључен и велики број позоришних уметника из Југославије, да би учили филмски занат. Овај филм касније није радо помињан, јер његовим политичким аспектом и околностима које су пратиле његово снимање југословенски комунисти нису били задовољни. Совјетска филмска екипа је напустила вилу након девет месевци боравка у њој, јула 1946. године. Према сачуваној архивској грађи, „Мосфилм” је плаћао закупнину у висини половине износа који је плаћан за закуп виле 1939. године, односно 4.000 динара месечно.
Након одласка совјетске филмске екипе, у зграду су усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ и то пре него што је зграда формално била додељена овом Комитету. Тада су у зграду усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине са породицама: Мирко Лукавац, Франце Бренк и Мони Финци. Међутим, они су после неколико месеци исељени јер је ту 3. априла 1947. почела са радом Висока школа за филмску глуму и режију при Комитету за кинематографију ФНРЈ и интернат за њене полазнике. Уз сагласност власнице Катарине Касидолац, 10 априла 1947. год. издата је дозвола за дозиђивање зграде-пројекционе кабине за филмове. Замишљено је да се ту повремено приказују филмови за потребе наставног рада Државне школе за филмске редитеље и глумце.10 У архивској грађи сачувано је сведочанство Катарине Касидолац према коме су, након што је зграду преузео Комитет за филм ФНРЈ, на објекту услед непажње наступила оштећења инсталација.
Уочи усељења школе са интернатом за југословенске глумце Комитета за кинематографију, на пролеће 1947. зграда је реновирана и оспособљавана за нову функцију, купован је инвентар за учионице и интернат, по наруџбини су израђиване клупе, столови и катедре. Столарске радове су обављале приватне фирме „Одбрана” (Поповић и Шутак) и „Београд”, а такође и радионице „Звезда филма”. Том приликом је одређена и комисија за преглед зграде, са задатком да означи потребну поправку на терет сопственика. Утврђено је да је у вили потребно обавити зидарске радове, оправку столарије, браварски посао, стаклорезачке и молерске радове, обновити инсталације осветљења, сређивање водовода и канализације, као и система за централно грејање. Поводом утврђених оштећења обавезним за оправку, Катарина Касидолац је уложила жалбу Министарству грађевина НР Србије, уз образложење да њена зграда није претрпела никакава оштећења која би по важећем закону била неопходна за санацију, као и да би довођење централног грејања у исправно стање непотребно оптеретило власницу огромном сумом новца, као и да би она радије поставила пећи уместо поправке. У вези са тим она нарочито истиче да у доба опште оскудице и пропагирања штедње и скромности не стоји извештај комисије о неопходности крајње луксузних радова, који се не могу третирати као нужне оправке. Можда се иза овог извештаја одређене комисије која је наложила радове делом и на терет власнице виле, заправо крила намера нових власти да Катарину Касидолац оптерете издатком која она не би могла да поднесе. Сачувана архивска грађа сведочи да се она свим правним средствима борила да до тога не дође.
Стављање на располагање престижног објекта виле Катарине Касидолац на Дедињу за потребе Високе филмске школе, указује и на значај који су нове власти придавале кинематографији. За локацију је одабран објекат на проверено безбедном месту, у непосредној близини структура власти. За првог директора школе је постављен Вјекослав Афрић, познати југословенски позоришни уметник, који је непосредно уочи постављења на ову функцију (формално 1. маја 1947) завршио редитељски посао на филму Славица – првом играном филму југословенске послератне кинематографије, чија је премијера била управо тих дана. За предаваче општих предмета били су постављени најпознатији југословенски стручњаци за поједине области, што је слушаоцима обезбеђивало наставу на највишем нивоу. Поред тога, забележено је да су предавања по некада држали и инострани стручњаци, попут гостовања познатог холандског филмског редитења Јорис Ивенса, 10. маја 1947. године, када су студенти поред предавања могли да погледају и његов филм Индонезија зове (Indonesia Calling, 1946).
У првој уписаној генерацији Класе 1947. Високе филмске школе било је уписано око 50 студената. Настава је трајала две године, а колективни живот у интернату је организовала и њиме управљала Маргита Предић-Нушић11, омиљена тетка Гита, иначе кћерка знаменитог српског комедиографа и књижевника Бранислава Нушића. Домар зграде је био енергични Спасоје Веселић, нешто раније демобилисани водник Југословенске народне армије. Од особља ту су још боравили и неколико куварица и спремачица. Студенти су живели у неколико адаптираних спаваоница са већим, или мањем бројем кревета. Женске собе су биле одвојене, у посебном крилу зграде на првом спрату, у некадашњим собама за послугу. На другом спрату су боравили мушкарци, а уместо цвећа и слика њихов простор је био украшен мачевима, лоптама за фудбал и бокс.12 Центар интернатског живота је била заједничка трпезарија, где су заједно са студентима понекад ручавали и поједини наставници. Иако је у интернату била обезбеђена исхрана за све студенте, предузимљива Тетка Гита на разне начине је успевала да обезбеди и додатне намирнице.
Лепа Крагујевић испред Високе филмске школе 1947. године, Легат породице Крагујевић, ИАБ
У великом холу зграде студенти су скоро сваке вечери гледали филмове. Овај хол је иначе служио као учионица за заједничке предмете и вежбаоница за студенте глуме и режије. Приказивани филмови су набављани преко Комитета за кинематографију, а известан број филмских копија је чуван у самој Школи, у таванској кули зграде. Одмах уз хол се налазила пројекциона кабина, наменски дозидана 1947. године. Поред приказивања филмова, у холу су такође највећим делом снимане и студентске вежбе, а ту су одржаване и ван школе популарне студентске приредбе. На те догађаје су, поред личних гостију студената и професора, често долазили и функционери Комитета за кинематографију на челу са предсеником Александром Вучом.
Висока филмска школа је у вили Катарине Касидолац била смештена од почетка априла 1947. па све до јесени 1950. године, када је зграду у Толстојевој 15 Комитет за кинематографију ФНРЈ морао да уступи другој државној установи, док је Школа пресељена у центар града, у Сремску улицу бр. 6 (данас Зелени венац 2). Тада су у новододељене просторије унети столови и столице из Толстојеве 15, као и још неки намештај и опрема. Према непровереним тврдњама, на одлуку о исељењу школе са Дедиња је утицала и учестала ларма и бука у овом иначе веома мирном крају града. Недуго након исељења из виле Катарине Касидолац, Висока филмска школа престаје са радом као самостална високошколска установа, а уписани студенти од 1. јануара 1951. године настављају школовање у оквиру Академије за позоришну уметност у Београду.
Час наш језик, Dejan Kosanović, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.
Након две деценије живота виле Катарине Касидолац, која је стицајем околности издавана за коришћење од самог почетка завршетка радова на објекту, прво страним амбасадима, а након завршетка Другог светског рата различитим државним установама, дана 6. октобра 1958. године кућа из руку Катарине Касидолац прелази у власништво Краљевине Норвешке. Наиме, на основу расположиве документације која се чува у збирци исправа Републичког геодетског завода Републике Србије13, односно катастра непокретности, сазнајемо да је Уговором о купопродаји од 6. октобра 1958. године Катарина Касидолац своје непокретно имање, кућу у Толстојевој 15 (данас 19), са кућиштем и двориштем, површине од 3725 m², продала Краљевини Норвешкој за износ од 30 милиона динара. Као купац од стране Краљевине Норвешке је потписан Dag Bryn, опуномоћени амбасадор Краљевине Норвешке у ФНРЈ, а његов заступник је био адвокат Драгомир Н. Перић из Београда. Занимљиво је уочити да је у документацији катастра непокретности видљиво и постојање заложног права на земљиште од стране Државне инвестиционе банке у Београду 1947. године, као и брисање заложног права од 24. септембра 1958. године, дакле уочи продаје имања Краљевини Норвешкој од стране Катарине Касидолац. Подсетимо се, ово заложно право се јавило 1947. године услед наметнутих радова на санацији оштећења, а због чега се Катарина Касидолац жалила надлежном Министарству грађевина НР Србије.
* * *
Судбина виле Касидолац која је постала предмет пљачке од стране нациста у окупираном Београду у Другом светском рату, као и интенција да се реконструише и претвори у седиште Високе филмске школе у новој социјалистичкој Југославији живописно, готово попут холивудске звезде говори о њеној архитектонској вредности и брилијантној историји куће која се потпуно афирмисала поставши 1958. власништво норвешке државе, да би у другој половини 1960-их постaла резиденција амбасадора Краљевине Норвешке у Југославији, потом у Србији. Овим путем, вила је добила нову важну улогу, постала је „простор“ конекције двају пријатељских народа, културне, привредне и друштвено-политичке сарадње Норвешке и Србије.
Извори:
Архив Југославије
Историјски архив Београда
Републички геодетски завод РС / Катастар Непокретности
Штампа
Оштинске новине
Време
Борба
Политика
Литература:
Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 87-114.
Гашић, Р., „Касидолац, Драгомир, Ж.”, у: Српски биографски речник 4, И-КА, Нови Сад, 2009,
Kosanović, Dejan, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.
Милетић-Абрамовић, Љиљана, Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000, Београд 2002.
Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Београд 2012.
Документација о изградњи ове куће је сачувана у Историјском архиву Београда (ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937). Пројекти, које је архитекта Владисављевић потписао 11. августа 1937. године, рађени су на седам листова у размери 1:100 и насловљени са План за нову зграду гђе. Катари не Драгомира Касидолац – министра на страни угао Толстојеве и Нове улице, п. бр. 218.↩︎
Драгомир Касидолац (Крагујевац, 11. јун 1888- Лозана, 13. јун 1939). Био је син Живка Касидолца, школованог официра (артиљеријско-технички пуковник), који је 1894. обављао дужност управитеља-градоначелника Београда, а био је и ађутант Александра Обреновића и носилац француског ордена легије части. Драгомир Касидолац, који је дипломирао права у Француској 1910. године, дипломатску каријеру почиње већ током Првог светског рата, у којем такође учествује и као активни војник, а из рата излази са чином артиљеријског потпоручника. Крајем Првог светског рата, јула 1918. он је аташе, а потом и секретар посланства у Риму, а затим и секретар југословенске делегације на конференцији мира у Женеви. Године 1920. је секретар посланства у Паризу, додељен комисији за репарације. од 1922. до 1925. ради као шеф бироа за репарације југословенске делегације. Након тога је у Београду, на месту саветника у Министарству спољених послова, а потом саветник посланства у Софији (1926) и Тирани (1927). Поново је у Београду 1929. год, када је додељен на рад министру председнику у секцији за Балкан и Италију, а 1930. је именован за саветника посланства у Анкари. Као саветник прве класе одлази у Рим 1933. године, а одатле је 1935. постављен за опуномоћеног министра у Бриселу, посланика у Букурешту (1936), а затим у Лондону (1937), одакле је пред саму смрт премештен у Берн у Швајцарској. Видети: Р. Гашић, „Касидолац, Драгомир, Ж.”, у: Српски биографски речник 4, И-КА, Нови Сад, 2009, стр. 886-887. ↩︎
Катарина Бебека Касидолац, рођ. Зотос (Атина, 25. XI 1894 – Београд, 1994). Пре брака са Драгомиром Касидолцем, Катарина је була удата за Рада Пашића (сина политичара Николе Пашића), са којим је имала синове Николу (1918-2015) и Владислава (1920-1978). ↩︎
Видети: Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 102-103. ↩︎
Процењена вредност зграде ”из дворишта” према пројектоној документацији Општине града Београда у тренутку завршетка радова, октобра 1938. године износи 940.000 динара, ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937-4. ↩︎
Audio i foto arhiv Simić, „Nikola Pašić unuk, životopis”, Gosti sajta, <https://tinyurl.com/yhsa5e6w> (27. IV 2024); Миломир Никетић, „Какав деда – такав унук”, Политика, 24.12.2006, <https://tinyurl.com/4v525nbj> (27. XII 2024). По одласку из Београда фебруара 1942. године, Никола Пашић наводи да је боравио „на терену” као члан штаба Југословенске равногорске омладине, а потом је 29. септембра 1943. заточен у Бањичком логору, одакле је успео да побегне 6. октобра 1943. ИАБ, УГБ, КБЛ, књига 8, 17198. ↩︎
Сачуван је и технички опис радова из марта 1947. године, који садржи податке да ће кабина бити озидана у опеци у кречном малтеру, имаће таваницу од армираног бетона (систем Хербст), а плафон од рабица у продуженом цемент малтеру. Под ће бити несагорив – бетонски или од ксилолита, степенице од бетона, улазна врата гвоздена. Кабина ће бити малтерисана продуженим цемент малтером, а кровни прекривач зреп или лим. ↩︎
Маргита Предић-Нушић (1896-1970) је била српска ликовна уметница и делатница у култури. Поред осталога, основала је и прво дечје позориште у Београду, позориште Рода 1937. године, а затим и позориште Бошко Буха 1950. год. ↩︎
„У школи за филмску уметност: Један час међу будућим филмским глумцима и режисерима”, у: Борба, среда 28. мај 1947, стр. 5. ↩︎
Републички геодетски завод Републике Србије – Катастар непокретности, Збирка исправа, ДН-4343/58. ↩︎
Registracija beogradskih Jevreja prvih dana okupacije u aprilu 1941. godine, Bundesarhiv
Pošto su likvidirali muškarcе u logoru Topovskе šupе, u Jеvrеjski logor Zеmun odvеdеnе su prvе jеvrеjskе i romskе porodicе, uglavnom žеnе, dеca i starci. U logoru je od početka decembra 1941. zatočeno oko 6.400 Jevreja i oko 600 Roma, većinom žena i dece. Od ovog broja život je izgubilo oko 6.320 zatočenika.
Logorom na Bеogradskom sajmu jе upravljao Gеstapo, a bio jе pod komandom SS oficira (uprkos tomе što sе formalno nalazio na tеritoriji Nеzavisnе Državе Hrvatskе). Logor jе bio poznat pod imеnom Judenlager Semlin, ili logor Sajmištе.
Krajеm marta 1942, posеbno vozilo, gasni kamion markе Zaurеr, konstruisano u Nеmačkoj i namеnjеno masovnim ubistvima, dovеzli su u Bеograd dva oficira Vilhеlm Gеc i Ervin Majеr.
Nеmačka policija uhapsila jе 18. marta svе doktorе i pacijеntе iz Jеvrеjskе bolnicе u Ulici Visokog Stеvana (današnja zgrada Fakultеta za spеcijalnu еdukaciju i rеhabilitaciju, prе rata vlasništvo Jеvrеjskog žеnskog društva). Bolničko osobljе i pacijеnti bolničkе ambulantе u zgradi „Onеg Šabat“ u Jеvrеjskoj ulici 16 bili su takođе uhapšеni. U pеriodu od 19. do 22. marta 1942. godinе izmеđu 700 i 800 Jеvrеja iz ovе grupе bili su odvеzеni i ubijеni u gasnom kamionu, nazvanom „dušеgupka“. Njihova tеla su bila pokopana u vеć priprеmljеnе grobnicе u Jajincima.
Od počеtka aprila do 10. maja 1942. zatočеnici logora Sajmištе odvođеni su uz izgovor da ćе biti prеmеštеni u drugi logor u Rumuniji ili Poljskoj. Svi su bili ugušеni u dušеgupci na putu do Jajinaca. U toku 1943-44. godinе tеla su bila iskopana i spaljеna, kako bi sе sakrili svi tragovi zločina.
Staro sajmište, hala 5
Posle likvidacije srpskih Jevreja, logor je u prvoj polovini 1942. dobijao nove zatvorenike, većinom zarobljene pripadnike partizanskog i četničkog pokreta, a u njega su kasnije stizali i Srbi (civili i zarobljeni partizani) iz ustaškog logora Jasenovac. Prihvatni logor Zemun (Semlin Anhaltelager) se nalazio pod neposrednom upravom Gestapoa, istovremeno je imao i ulogu sabirnog logora Organizacije Tot (OT), a imao je i svoja „isturena odeljenja“. Istoričar Milan Koljanin navodi da je u Prihvatni logor Zemun bilo dovedeno 31.972 zatočenika, a u njemu je život izgubilo ili stradalo posle odvođenja iz logora „ukupno 10.636 zatočenika, odnosno svaki treći“. On naglašava, da ove brojke treba smatrati „približnom donjom granicom broja dovedenih i umrlih ili ubijenih zatočenika.
Na veb sajtu Jevrejski logor na Beogradskom sajmištu autora Jovana Bajforda, koji je fokusiran na posleratnu memorializaciju Starog sajmišta, u okviru sekcije ”Život u Jevrejskom logoru na Sajmištu” dostupna su i pisma Hilde Dajč (koja su u engleskoj verziji sajta prvi put dostupne na engleskom jeziku).
Prilikom revizije fondova u Istorijskom arhivu Beograda 2015. godine je pronađena do tada nepoznata arhivska građa koja sadrži dokumentaciju i prijave smrti za više od 3000 beogradskih Jevreja ubijenih u logoru Sajmište. Nakon obrade ovog materijala on je predstavljen javnosti u okviru pretražive baze podataka zatočenika logora Sajmište koja sadrži podatke za 3.505 ubijenih osoba.
Istorijski arhiv Beograda, Veb izdanje knjiga evidencije zatočenika Banjičkog logora, <https://arhiv-beograda.org/sr/logor-banjica-baza-podataka> (15. XI 2024).
U gustoj mreži represivnog aparata formiranog na teritoriji Srbije tokom Drugog svetskog rata centralno mesto je zauzimao sistem logora i zatvora, sa stratištima na kojima je ubijeno na desetine hiljada civilnih talaca, pripadnika pokreta otpora, njihovih simpatizera, gotovo u potpunosti uništena jevrejska zajednica, ubijeni mnogi pripadnici romske polulacije. U jesen 1941. godine, kada zbog naglog širenja ustanka dolazi do drastičnog pooštravanja kazni prema domaćem stanovništvu, kao izvor talaca za streljanja poslužili su logori koje su okupacione vlasti formirale po Srbiji, kao i zatvori domaće kolaboracionističke uprave. Poput drugih logora na teritoriji Rajha u Beogradu funkcionišu logori „Sajmište”, Banjica, „Topovske šupe”. Veliki broj zatočenika iz ovih logora je odvođen na streljanja u Jajince, na Centralno groblje (Marinkovu baru), Jevrejsko groblje, mesto Jabuka kod Pančeva i druga stratišta u Beogradu i okolini. U sačuvanim knjigama zatočenika Logora Banjica zabeleženo je i da su mnogi zatočenici sa ovog mesta upućivani u druge logore na prinudni rad, kao i u druge koncentracione logore širom okupirane Evrope. Mnogi su skončavali nasilnom smrću posle teških isleđivanja i mučenja radi iznuđivanja priznanja u zatvorima Gestapoa i Specijalne policije, ili vešanjem i streljanjem u samom logoru.
Rasporеd lеžaja taoca u sobi br. 3 (u sutеrеnu) u logoru smrti na Banjici uvеčе 15. dеcеmbra 1941. godinе (IAB)
Procenjuje se da je kroz Logor Banjica od 9. jula 1941. kada je logor primio prve pritvorenike, pa do 3. oktobra 1944. kada je rasformiran prošlo oko 30.000 ljudi, a prema sačuvanim knjigama zatočenika evidentirano je 23.244 logoraša, od kojih je stradalo njih 4.286. Svi sačuvani podaci iz knjiga Logora Banjica sada su dostupni u okviru baze podataka na posebnom poddomenu sajta Istorijskog arhiva Beograda. Onlajn platforma je pripremljena na temelju prethodnog dugogodišnjeg rada saradnika Istorijskog arhiva Beograda, gde su 2009. godine u dva toma štampane originalne knjige evidencije zatočenika ovog logora. Struktura baze je gotovo identična redosledu podataka unošenim u originalne knjige logora: prezime i ime, datum i mesto rođenja, ime roditelja, zanimanje, adresa i mesto boravka, datum dovođenja u logor i od koga su dovedeni, kao i njihovo dalje kretanje i sudbina. Ukoliko postoji međusobna veza različitih unosa, to je naznačeno u polju ”veza sa brojem”, a za svaki unos je generisana i pojedinačna signatura. Brzu pretragu je moguće vršiti ukucavanjem u polje imena, prezimena, ime oca/majke, ili geografske odrednice. Ove pojmove je moguće i kombinovati i istovremeno ukucati više pojmova za pretragu (sa minimalno 3 karaktera po pojmu). Celokupnu bazu, ili samo rezultate pretrage je moguće sortirati po poljima Prezime, Ime i Mesto. U odnosu na originalni tekst, u bazi su vršene samo minimalne korekcije, što pored ostaloga znači da su npr. određeni geografski pojmovi unošeni sa greškom u nazivu, što treba imati na umu prilikom pretrage. Važno je napomenuti i da unos pojmova za pretragu podjednako rezultira nezavisno od ćiriličnog ili latiničnog pisma, a cela prezentacija je dostupna i u verziji na engleskom jeziku.
Pored toga što je izvršena dodatna revizija u svrhu ispravljanja pojedinih nedostataka prvobitne bazе, onlajn izdanje sadrži i rubriku ”napomena” koja može sadržati i dodatne informacije o zatočenicima, tj. podatke pronađene u građi drugih fondova Arhiva. U svrhu lakšeg snalaženja i pristupa informacijama, korisnicima je dostupno i uputstvo za korišćenje u formi kartice koja se prikazuje klikom na ikonicu sa latiničnim slovom ”i”, smeštene sa desne strane polja za pretragu. Takođe, unutar svakog od 23.594 unosa, od kojih je svaki posvećen jednoj osobi, u donjem desnom uglu je postavljena prečica ka spisku skraćenica koje znatno mogu pomoći u korišćenju baze.
Izuzev stručne publike i edukativnog potencijala ovakvog načina prezentovanja istorijskih podataka, veb izdanje evidencionih knjiga Banjičkog logora sigurno će poslužiti i širem krugu zainteresovanih, a naročito brojnim potomcima i rođacima zatočenika logora. Uz prethodno pokrenutu veb prezentaciju sa bazom zatočenika logora Sajmište i podacima za 3.505 ubijenih, personalizovanjem podataka o žrtvama Logora Banjica, u Istorijskom arhivu Beograda je na ovaj način još jednom ukazano na razmere nacističkih zločina i odata počast žrtvama.
U zborniku radova Savremeni trendovi u srpskoj istoriografiji objavljenom u izdanju Instituta za noviju istoriju Srbije pod uredništvom dr Mileta Bjelajca 2023. godine, našlo se mesta i za radove koji konkretno propituju snalaženje srpske istoriografije sa primenom novih tehnologija, digitalnih i vizuelnih. Konkretno, u radu Biljane Šimunović Bešlin ”Digitalne tehnologije i savremena srpska istioriografija” dat je osvrt i na rad autora sajta Digitalna istorija, istoričara i arhiviste Slobodana Mandića, čiji odlomak dajemo u produžetku.
U Srbiji je praksa kontinuiranog praćenja i stručnog prikazivanja istorijskih sadržaja na vebu ustanovljena prevashodno zahvaljujući informisanosti, pragmatičnosti, ali i dalekovidosti osnivača i članova Udruženja za društvenu istoriju i urednika časopisa Godišnjak za društvenu istoriju prof. Dr Milana Ristovića. Naime, jedan student istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu, uz podršku mentora prof. dr Miroslava Jovanovića, napisao je diplomski rad o uticaju informatičke revolucije na proučavanje i nastavu istorije, pod naslovom Kompjuterizacija i istoriografija. Slobodan Mandić je odbranio diplomski rad 2005. godine, a već 2006. dobio priliku da svoja istraživanja nastavi i da rezultate redovno objavljuje u Godišnjaku. U okviru rubrike „O idejama i knjigama“ rođen je odeljak: „Prikazi sajtova (Veb adresar)“. Mandić je tokom petnaestak godina predstavio nekoliko stotina veb sajtova sa sadržajima iz oblasti istorije, kreiranih u različitim delovima sveta, posvećenih različitim temama. Od diplomskog rada nastala je elektronska knjiga koja je objavljena 2008. godine.
Iako predstavlja izuzetak, a ne pravilo, Mandićevo istraživanje govori o nadahnutosti generacije mladih istoričara čije je formativne godine obeležila informatička revolucija. Značaj Mandićevog rada ogleda se i u tome što je podstakao barem neke istoričare u Srbiji da razmatraju potencijalne probleme u vezi sa proučavanjem, ali i citiranjem sadržaja preuzetih sa veba, bez obzira da li se radi o neobjavljenoj arhivskoj građi, elektronskim verzijama naučnih radova, ili sadržajima koji nastaju na vebu, posebno na društvenim mrežama. Mandić je pokazao doslednost u opredeljenosti da istoričare u Srbiji informiše o uzornim primerima primene digitalnih tehnologija u istoriografiji, bilo da se radi o digitalnim kolekcijama istorijskih izvora ili projektima koji se mogu svrstati u digitalnu istoriografiju. Na društvenoj mreži Fejsbuk (Facebook) osnovao je javnu grupu pod nazivom Kompjuterizacija i istoriografija. Grupi se tokom desetak godina postojanja pridružilo više stotina članova, zainteresovanih za različite aspekte „uticaja i korišćenja digitalnih medija i alatki u istorijskoj praksi, prezentacijama, analizama i istraživanjima“. Kreirao je i platformu na kojoj su objedinjeni njegovi prikazi istorijskih sadržaja na vebu, uz dopune i korekcije podataka i mogućnost pretrage prikaza po oznakama i kategorijama.
Slobodan Mandić sigurno nije jedini istoričar u Srbiji koji profesionalno koristi digitalne tehnologije u svakodnevnom radu, i kao arhivista i kao aktivni istoričar na vebu. U ovom članku je istaknut kao primer koji svedoči o potrebi da se budući istoričari sa digitalnim tehnologijama upoznaju još u toku osnovnih akademskih studija. Oni koji će u bližoj ili daljoj budućnosti proučavati stvarnost u kojoj živimo moraće da se suoče i sa istorijskim izvorima koji nikada nisu postojali u analognoj formi, koji su „rođeni“ na vebu. I dalje je neizvesno da li će i kako takvi istorijski izvori biti sačuvani, a ako i budu, na koji način će biti dostupni. Jedino što se zna jeste da nastaju svakog dana u gotovo nemerljivim količinama. Može se, međutim, pretpostaviti da će istoričari u skorijoj budućnosti morati da vladaju znanjima i veštinama, neophodnim za promišljanje i razumevanje uticaja informatičke revolucije na metodologiju proučavanja istorije i istraživačku praksu, čak i ako to ne budemo zvali digitalnom hermeneutikom.
